И биљке су развиле различите начине да искористе предности полног размножавања. Авокадо је у том погледу посебно занимљив.

Стабла авокада имају цветове који поседују и мушке и женске репродуктивне органе. То, међутим, отвара проблем: како спречити самоопрашивање и обезбедити размену генетског материјала између различитих биљака?

Авокадо је тај проблем решио необичним еволуционим механизмом који се назива временска дихогамија. Цветови током дана мењају своју функционалну полну улогу – у једном делу дана функционишу као женски, а у другом као мушки.

Та појава је више од једног века била загонетка за ботаничаре и произвођаче авокада. Сада је тим еколога и пољопривредних инжењера, комбинујући посматрања на терену са генетичким анализама, открио генетску основу овог необичног понашања.

„Наша студија пружа генетско објашњење за вековну мистерију опрашивања авокада“, каже Џефри Грох, еволуциони генетичар са Универзитета Калифорније у Берклију.

Цветови авокада „мењају пол“ током дана

У било ком тренутку, стабло авокада може функционално бити женско или мушко — његови цветови тада или примају полен или га ослобађају.

Постоје два основна типа авокада, названа А и Б, који имају супротне распореде цветања. Стабла типа А отварају женске цветове ујутру, а мушке поподне. Код стабала типа Б дешава се обрнуто: мушка фаза наступа ујутру, а женска поподне.

На тај начин различити типови авокада допуњују једни друге и смањују могућност самоопрашивања.

„Цветови нису само статични украси; они су високо еволуиране и динамичне структуре. То можемо да видимо у пулсирајућем ритму отварања и затварања цветова авокада током дана“, објашњава Грох.

Према његовим речима, генетика омогућава научницима да трагове тог ритма прате далеко у прошлост.

„Помоћу генетике можемо да откријемо трагове овог ритма далеко у древној прошлости“, каже Грох. Да би открили шта стоји иза овог необичног механизма, истраживачи су анализирали геноме стотина стабала авокада, при чему су код неких биљака посматрали и активност гена у одређеним деловима дана.

Истовремено су спровели својеврсно „праћење пола“ авокада. Данима и ноћима су бележили из сата у сат када се хиљаде цветова отварају и затварају, при чему цветови реагују и на мале промене температуре и светлости.

Управо та детаљна посматрања, комбинована са генетичким анализама, довела су их до кључног открића.

Један ген одређује да ли је авокадо типа А или Б

Истраживачи су открили доказе да активност једног гена, названог SDMYB, осцилира попут часовника и контролише понашање цветања које одређује да ли ће биљка припадати типу А или типу Б. Ген SDMYB постоји у две варијанте, познате као алели.

Стабла типа А носе по једну копију сваке од две варијанте гена, док стабла типа Б имају две копије рецесивне варијанте.

Откриће генетске основе овог механизма могло би да буде од великог значаја за даљи узгој авокада.

„Ови генетски маркери ће у великој мери убрзати оплемењивање авокада и истраживања“, објашњава Грејем Куп, еволуциони генетичар и професор еволуције и екологије на Универзитету Калифорније у Дејвису, као и водећи аутор студије.

До сада су произвођачи имали велики проблем: нису могли да знају да ли је биљка типа А или Б све док не процвета. А то може да потраје.

„Ово је била велика препрека за произвођаче авокада. Раније нисте могли да утврдите да ли је биљка типа А или Б све док не процвета, а биљкама авокада може бити потребно чак 10 или 15 година да први пут процветају“, каже Куп.

Генетички обрасци које су истраживачи открили, а који су, према резултатима студије, настали пре више од 42 милиона година, могли би зато да имају непосредну практичну примену.

„Ово је нешто што можемо да почнемо да користимо одмах“, каже Марлон Соарес дос Сантос, пољопривредни инжењер са Универзитета Калифорније у Риверсајду и један од коаутора студије.

Уместо 15 година чекања – генетички тест од почетка

Откриће би могло посебно да помогне произвођачима који морају пажљиво да комбинују различите типове стабала како би обезбедили опрашивање.

У Калифорнији, на пример, произвођачи авокада могу да засаде 10 одсто воћњака стаблима типа Б која служе као опрашивачи за суседна стабла типа А и помажу им да произведу више плодова.

Проблем је, међутим, што плодови стабала типа Б нису комерцијално пожељни, за разлику од авокада Хас, једне од најзаступљенијих сорти у продавницама, која припада типу А.

Нови генетички маркери омогућавају да се тип биљке утврди пре него што она процвета.

„Уместо да засадимо стотине садница и годинама чекамо да видимо којем типу цветања ће припасти, те одлуке можемо да донесемо на самом почетку. То оплемењивање чини много ефикаснијим“, објашњава Соарес дос Сантос.

За сада, међутим, није извесно да ће се ово откриће ускоро претворити у генетички измењене авокадо сорте. Примена генетичког уређивања могла би да буде удаљена још годинама.

Ипак, генетички маркери откривени у овом истраживању омогућавају произвођачима да одаберу жељене биљке без чекања да оне процветају. Тиме се штеде време, рад и простор у воћњацима.

Необично понашање авокада деценијама је интригирало научнике и произвођаче.

„Људи су се питали о овој особини још од када је почео узгој авокада у Калифорнији“, каже Ерик Фохт, истраживач ботанике и науке о биљкама са Универзитета Калифорније у Риверсајду и један од коаутора студије.

„Сада коначно разумемо генетику која стоји иза ње и то знање можемо да употребимо за стварање следеће генерације авокада“, закључује Фохт.

Истраживање је објављено у часопису Proceedings of the National Academy of Sciences.

Помрачење Сунца које ће 12. августа бити видљиво из Србије неће изгледати као оно из 1999. године, којег се многи и данас сећају. Овога пута из наших крајева моћи ће да се види само делимично помрачење.

Професор Јован Алексић из Астрономске опсерваторије Београд каже да ће само мали део Сунца бити заклоњен, док ће се из других делова Европе, међу којима је и Шпанија, видети потпуно помрачење.

„Ми одавде имаћемо срећу барем да видимо и тај мали део“, каже Алексић.

Зашто се помрачење из 1999. памти као спектакл

За разлику од овогодишњег, помрачење 1999. године било је спектакуларно јер је са наших простора могло да се посматра као потпуно, објашњава Алексић.

„Потпуно помрачење Сунца значи да Месец у потпуности помрачи Сунце. Сви знамо да Месец кружи око Земље. У неком тренутку Месец стане између Земље и Сунца. У том тренутку ми се са Земље просто налазимо у сенци“, објашњава Алексић.

Да ли је помрачење опасно

Само помрачење, истиче Алексић, није опасна појава. Опасност постоји уколико се директно гледа у Сунце.

„Исто је онолико опасно колико је опасно и седење у сенци. Ових дана је било 40 степени, сигурно сте отишли у сенку дрвета. Је ли вам се нешто десило? Није. Само нисте видели Сунце. То исто се дешава и овде, с тим што сад нисмо у сенци дрвета, него у сенци Месеца“, наводи Алексић.

Заштита за очи је, међутим, неопходна зато што ће људи током помрачења из знатижеље гледати ка Сунцу.

„Гледање у Сунце није здраво. С обзиром на то да је то занимљива појава, људи ће из знатижеље да гледају. Из тог разлога треба ставити тамне наочаре, зато што гледање у Сунце може да оштети вид“, упозорава Алексић.

Шта помрачење открива научницима

Помрачење је значајно и за научнике јер омогућава посматрање појава које су у уобичајеним условима скривене снажним Сунчевим сјајем.

Једна од њих је Сунчева корона – спољашњи слој Сунца који је веома редак и слабог сјаја.

„Корона се не види регуларно због Сунчевог бљештавила. Ако Месец заклони то бљештавило, у том тренутку може да се види корона“, објашњава Алексић.

Током потпуног помрачења могу да се виде и звезде у непосредној близини Сунца које иначе остају невидљиве због његовог сјаја.

„То је иначе начин на основу којег је потврђена Ајнштајнова теорија релативитета“, подсећа Алексић.

„Звезде падалице“ – појава која траје недељама

Августовско небо доноси још један спектакл – метеоре, који су у народу познати као „звезде падалице“. Иако се најчешће говори о 12. и 13. августу, Алексић наглашава да ова појава није ограничена само на две ноћи.

„То је једна појава која траје пуних пет недеља, од краја јуна и током већег дела августа“, каже Алексић.

Метеори настају када Земља, крећући се око Сунца, пролази кроз облак ситних каменчића, прашине и зрнаца – фрагмената распалих комета.

„Та ситна зрнца улећу у Земљину атмосферу. Због трења са ваздухом се усијавају и за собом остављају светао траг. У народу је ова појава позната као звезде падалице, а астрономи их зову метеори“, објашњава професор Јован Алексић.

Истраживање објављено прошле године показало је да су европски ловци и сакупљачи стигли на Малту највероватније са Сицилије пре најмање 8.500 година.

Нова студија показује да то није био случајан или једнократан подухват, већ да су ове заједнице током дужег периода редовно прелазиле најмање 100 километара отвореног мора.

Археолози и раније нису сумњали да су древни људи повремено савладавали морске препреке. Најпознатији пример је насељавање Аустралије пре више десетина хиљада година. Ипак, сматрало се да су дуга и редовна путовања до удаљених острва била изван могућности заједница које су живеле искључиво од природних ресурса.

Управо је таква била и последња генерација европских ловаца и сакупљача током мезолита, периода који је претходио неолиту. У то време још није било пољопривреде, која ће у Европу стићи касније из Анадолије, односно данашње Турске.

Научници сматрају да Малта није могла да одржава становништво

Повод за ново истраживање била су открића са локалитета Латнија на Малти, где су пронађени трагови присуства мезолитских ловаца и сакупљача током периода дужег од хиљаду година.

Истраживачи су желели да утврде да ли је реч о људима који су се случајно нашли на острву или о сталним поморским везама са копном.

Зато су најпре реконструисали промене нивоа мора од краја последњег леденог доба, пре око 21.000 година. Тада је ниво мора био око 130 метара нижи него данас, па је Малта копненим мостом била повезана са Сицилијом.

Та веза постепено је нестајала како је море расло. Пре око 14.000 година копнени мост је почео да се потапа, а за мање од хиљаду година Малта је постала изоловано острво до кога се могло стићи искључиво морским путем.

До периода мезолита острво је већ било приближно исте величине као данас, па је за долазак било неопходно прелазити десетине километара отвореног мора.

Научници су затим, користећи климатске моделе и податке о природној продуктивности земљишта, проценили колико је људи Малта могла да издржава без спољне помоћи.

Према њиховим прорачунима, након нестанка копнене везе са Сицилијом максималан број становника које је острво могло да прехрани нагло је опао. Пре око 13.800 година теоретски је могло да издржава око 320 људи, док је пре девет хиљада година тај број пао на између 144 и 170.

То је далеко испод броја који генетичари сматрају неопходним за дугорочно опстајање изоловане популације. Према проценама, стабилно становништво морало би да има најмање око 2.500 до 3.000 људи, односно око хиљаду особа репродуктивног узраста.

Због тога аутори студије закључују да становници Малте нису могли вековима да живе потпуно изоловано.

Редовне пловидбе преко отвореног мора

Истраживачи зато одбацују могућност да је реч о групи људи која је случајно остала заробљена на острву или да је Малта била насељена још док је постојала копнена веза са Сицилијом.

Једино преостало објашњење јесте да су мезолитски ловци и сакупљачи редовно пловили између Малте и Сицилије, одржавајући контакте који су омогућили опстанак становништва током најмање хиљаду година.

То значи да су располагали изузетним знањем о навигацији, морским струјама, временским приликама и кретању небеских тела, као и вештинама потребним за изградњу и одржавање пловила.

Иако није познато какве су чамце користили, археолошки налази потврђују да су у том периоду већ постојали издубљени дрвени чамци. Посебно је значајно што су ова путовања обављана неколико хиљада година пре најранијих доказа о употреби једара.

Осим пловидбе, морали су да савладају и вештине преживљавања на малом, полусушном острву, ослањајући се на сезонске природне ресурсе.

Нова слика праисторијске Европе

Истраживање отвара и нова питања о томе колико су праисторијске заједнице биле повезане.

Већ постоје докази о контактима између Европе и северне Африке у том периоду, а анализе древне ДНК показале су присуство генетског наслеђа европских ловаца и сакупљача код становника данашњег Туниса из времена пре доласка првих земљорадника.

Према оцени аутора, све указује на то да је у средоземном простору постојала до сада недовољно позната мрежа поморских веза, успостављена вековима пре него што су први пољопривредници стигли у централни Медитеран.

Научници сматрају да би разумевање начина на који су ове заједнице одржавале равнотежу са природом и прилагођавале се променама животне средине могло да буде значајно и за савремено друштво, које се данас суочава са последицама климатских промена.

Према новом истраживању, две главне гране живота – бактерије и археје – можда су независно једна од друге откриле тајне метаболизма које су им омогућиле прелазак из неживе у живу материју. Студија се фокусирала на најосновнији скуп хемијских реакција за које се сматра да су омогућиле ову трансформацију.

„Изненађење је то што ензими који катализују те реакције нису очувани преко еволутивне границе која раздваја бактерије и археје“, каже биолог Вилијам Мартин са Универзитета Хајнрих Хајне у Диселдорфу.

„Нови подаци остављају само један закључак. Бактеријска и архејска лоза независно су оствариле прелазак у слободноживеће стање. Само слободноживеће ћелије су заиста живе. Назовимо ствари правим именом: посматрамо једно порекло генетског кода, али два порекла живота“, наводи Мартин.

То је изузетно смела тврдња, посебно зато што чак ни дефинисање самог живота није једноставан задатак.

Уопштено говорећи, живот се сматра обликом материје који реагује на околину, користи енергију, расте и размножава се.

То звучи као довољно широка дефиниција, али ни она није савршена. На крају крајева, вируси испуњавају већину тих услова, али се традиционално не сматрају живим бићима.

Једна особина која је заједничка свим облицима живота, а коју вируси немају, јесте метаболизам – скуп хемијских реакција које организми користе за стварање молекула неопходних за свакодневно функционисање.

Ензими су протеински „радници“ који служе као катализатори тих реакција, али то отвара класично питање: шта је било прво – кокошка или јаје?

Наиме, и сами ензими настају као производ хемијских реакција. Како су онда први облици живота могли да започну метаболизам, укључујући и производњу ензима, без помоћи других ензима?

Одговор се, чини се, крије у њиховом окружењу.

Општеприхваћена теорија каже да је први живот настао у изузетно реактивним срединама, попут хидротермалних извора на дну океана. Метали који се природно налазе на таквим местима могли су да буду први катализатори метаболизма, претварајући једињења попут водоника, амонијака и угљен-диоксида у друге корисне молекуле.

„Готово све у вези са пореклом метаболизма предмет је расправа, укључујући улоге енергије, генетике, аутокатализе, фосфата, кофактора, цијанида, угљен-диоксида и воде“, пишу Мартин и његове колеге у раду.

„Ипак, око једне ствари сви ће се сложити – мрежа од око 400 реакција која претвара H2, CO2, NH3, H2S и фосфате у аминокиселине, азотне базе и кофакторе није могла настати одједном. Њен настанак из спонтаних реакција у природном окружењу морао је да прође кроз међуфазе развоја, које су до сада биле недовољно разјашњене“, објашњавају научници са немачког института.

Истраживачи су анализирали структуре протеина кључних метаболичких ензима у геномима бактерија и археја, а затим развили метод и алгоритам којим су их поређали према сложености. На основу тога могли су да одреде којим редоследом су ензими еволуирали и да саставе оквирну временску линију њиховог развоја.

„Открили смо да је последњи универзални заједнички предак свих ћелија, познат као ЛУЦА, поседовао ензиме за само око половине метаболичких реакција. Другу половину катализовали су метали из окружења у којем је ЛУЦА настао“, каже Мартин.

Тим је закључио да су вероватно постојале четири фазе развоја катализе, односно реакција које покрећу ензими. Прва фаза ослањала се искључиво на метале из окружења.

Када се накупило довољно корисних молекула, протоћелије које још нису биле потпуно живе – међу којима је био и ЛУЦА – почеле су да развијају сопствене ензиме који су преузимали део функција металних катализатора.

Временом су касније протоћелије развијале све већи број ензима, постајале све мање зависне од метала из окружења, да би на крају потпуно престале да их користе. Тек тада могу се сматрати „слободноживећим ћелијама“.

Оно што је посебно важно јесте да се, према истраживачима, то догодило тек након што су се бактерије и археје еволутивно раздвојиле. Ове две гране живота развиле су сопствена решења за исте биохемијске изазове.

„Видимо примере у којима су преци бактерија и археја независно еволуирали структурно различите ензиме који катализују исту кључну метаболичку реакцију“, каже биолог Наталија Мрњавац са Универзитета Хајнрих Хајне у Диселдорфу.

Истраживачи наводе да је створено 16 нових вируса, али да они инфицирају искључиво бактерије и не представљају опасност за људе, пренео је Би-Би-Си.

Научници оцењују да је реч о великом кораку у синтетичкој биологији, који би могао да отвори нове могућности у лечењу болести, али стручњаци упозоравају и на потенцијалне безбедносне ризике.

„Ово је следећи ниво сложености који генеративна вештачка интелигенција може да дизајнира. Први пут је коришћена за стварање комплетног генома који може да се реплицира и обавља функције унутар ћелија“, рекао је за Би-Би-Си ванредни професор на Универзитету Стенфорд Брајан Хи.

Тим са Универзитета Стенфорд одабрао је 302 најперспективнија дизајна које је генерисала вештачка интелигенција и произвео их у лабораторији.

Од њих, 16 је показало способност да уништи бактерију ешерихију коли.

Научници сматрају да би оваква технологија могла да допринесе развоју нових облика лечења бактеријских инфекција које су постале отпорне на антибиотике.

Ипак, стручњаци упозоравају да исти алати отварају питања биолошке безбедности, јер би у будућности могли да падну у руке биотерориста и да се користе за стварање опаснијих организама.

У коментару објављеном уз студију у часопису Science, стручњаци из Центра за здравствену безбедност Универзитета Џонс Хопкинс навели су да резултати покрећу „хитна питања биолошке безбедности и заштите“.

Стручњаци истичу да вируси нису живи организми и да би стварање сложенијих облика живота помоћу вештачке интелигенције захтевало још много испитивања.

Професор Марк Гуел из лабораторије за синтетичку биологију Универзитета Помпеу Фабра у Шпанији оценио је студију као „веома значајну прекретницу“, јер људи први пут почињу да дизајнирају биологију помоћу рачунара.

Према његовим речима, ова технологија би једног дана могла да допринесе стварању нових бактериофага за лечење инфекција, ензима за генетске поремећаје и антитела за имунотерапију.

Слика не представља физички облик планете. Реч је о моделу Земљиног гравитационог поља, познатом као геоид, где су варијације у гравитацији преувеличане чак 10.000 пута како би биле видљиве.

Црвене зоне на моделу означавају подручја са јачом гравитацијом, док плаве и зелене представљају места где је гравитациона сила слабија. Ове разлике настају због неједнаке расподеле масе испод површине – гушћи материјали у Земљиној кори и омотачу стварају јачу гравитацију.

Зашто је мапа „кромпира“ важна за све нас

Иако изгледа необично, овај модел има огромну практичну примену. Прецизно мапирање гравитационог поља је, пре свега, неопходно за функционисање система за глобално позиционирање (ГПС).

Да би навигација на нашим телефонима била тачна до у неколико метара, сателити морају узети у обзир ове суптилне варијације у гравитацији које утичу на њихове орбите.

Осим тога, геоид служи као кључна референтна тачка за мерење нивоа мора. „Помаже нам да пратимо климатске промене, јер можемо прецизније да меримо разлике у висини океана", објаснио је Харвуд.

На основу ових података, научници могу да прате отапање ледених плоча и ширење океана са далеко већом прецизношћу.

Коначно, проучавањем гравитационих аномалија, геолози добијају увид у унутрашњу структуру Земље. Подаци помажу у разумевању кретања тектонских плоча, вулканске активности и других геодинамичких процеса који обликују нашу планету.

Дакле, иако Земља из свемира и даље изгледа као готово савршена сфера, компјутерски модел коју је представила НАСА пружа нам дубљи увид у невидљиве силе које обликују свет у којем живимо – од кретања континената до сигнала који нас води до жељене адресе.

Према пројекту, посебна пажња посвећена је очувању постојећег зеленила и формирању нових зелених целина..

„Покушали смо да сачувамо и нагласимо осовину улаза у Храм, а постојећи корпус Народне библиотеке Србије да допунимо једним великим зеленим корпусом високог дрвећа. Предвиђена је садња 130 нових стабала храста“, рекао је архитекта Бранислав Митровић.

Приликом пројектовања водило се рачуна и о великом броју верника који се на овом простору окупљају за Васкрс, Божић и друге велике празнике.

„Светосавски плато значајно ће допринети изгледу овог дела града и самог Храма. Како Храм нема класичну порту, овај простор користимо за литије и велике празнике. Посебно нам је важно што је очувано зеленило, за шта су се залагали Његова светост патријарх и братство Храма“, додао је ђакон Никола Рашковић.

Једна од највећих новина биће камерна сцена са око 200 места за посетиоце. Она ће бити смештена уз Народну библиотеку Србије и намењена одржавању мањих културних програма.

На месту где се сада налазимо биће изграђена камерна сцена окружена зеленилом. Имаће око 200 места за публику и, према пројекту, биће уклопљена у парк, без нарушавања постојећег амбијента.

„На молбу Његове светости патријарха предвидели смо простор за мање културне догађаје. Овај угао уз Народну библиотеку до сада није био довољно искоришћен. Зато смо проценили да је управо ту најбоље место за камерну сцену – у мирном и заклоњеном делу платоа. Поплочане ће бити само површине за седење и кретање, док ће све остало остати под зеленилом, тако да ће читав простор представљати зелену каскаду“, додао је Бранислав Митровић.

Тренутно се изводе радови на поплочавању пешачких стаза код фонтане.

Завршетак реконструкције Светосавског платоа очекује се на јесен наредне године, када би, према најавама надлежних, требало да буде окончана и изградња подземне гараже у Скерлићевој улици.

Али, према речима антрополога и еволуционог генетичара Џејсона Хоџсона са Универзитета Англија Раскин у Великој Британији, еволуција се „несумњиво“ и данас наставља.

То можемо да тврдимо јер одређени гени постају све чешћи у неким популацијама. Међутим, тај процес се одвија током многих генерација, па „нико неће бити сведок еволутивних промена током једног људског живота“.

Људске варијације

Палеонтолошкиња Бријана Побинер из Музеја природне историје Смитсонијан института у Сједињеним Америчким Државама наводи да је исхрана имала важну улогу у нашој недавној еволуцији.

„Отприлике трећина људи на планети данас може да вари млеко у одраслом добу“, објашњава она. Али пре 5.000 до 10.000 година готово нико није могао да свари млеко.

„То је изузетно брза еволутивна промена.“

Та еволуција настала је када су људи почели да узгајају животиње које производе млеко.

Током периода глади, људи који су, којим случајем, могли да варе млеко (богато мастима и протеинима) имали су веће шансе да преживе и пренесу те гене, који су се „веома брзо проширили“, објашњава Побинерова.

И други фактори животне средине утицали су на људску еволуцију давно у прошлости.

Када је наша врста мигрирала из Африке у различите делове света пре више хиљада година, наши преци су се сусрели са различитим климатским условима и развили нове физичке адаптације.

Светлија кожа, на пример, развила се у подручјима са мање ултраљубичастог зрачења како би помогла синтези витамина Д.

Локалне варијације развиле су се „из група људи које су се удаљавале једна од друге“, објашњава проф. Хоџсон.

„Сада смо се сви поново окупили на различите начине: кроз миграције, глобализацију и слично.“

Глобализација указује на то да бисмо могли да видимо смањење биолошких разлика. Али није све тако једноставно.

Хоџсон истражује такозвано асортативно парење, које се, према његовим речима, дешава „када организми преференцијално бирају партнере који су им сличнији“.

Он објашњава да асортативно парење може да „појача“ одређене природне селекције које већ постоје, помажући ширењу одређених особина у некој популацији.

Истраживачи су, на пример, приметили да „вероватно, што сте виши, то ће и ваш супружник бити виши“.

„Висина, тежина и структура лица су врсте особина које су показале повезаност са избором партнера у неким групама, али не и у другим“, каже он, додајући да то „на крају утиче на учесталост гена“.

Део овог процеса одвија се из социјалних и културних разлога, попут људи који ступају у брак унутар своје етничке групе. А ти фактори се код неких популација мењају.

„Много промена се дешава и стално утиче на људску еволуцију“, објашњава Хоџсон.

„У људским рукама“

Ипак, неке људске одлуке не мењају нашу еволуцију.

На пример, „ако идете у теретану, вежбате и добијете мишиће, то не значи нужно да ћете својој деци пренети гене који стварају велике мишиће“, објашњава Побинерова.

Од ортодонтских захвата до козметичких процедура, данас можемо да променимо многе особине током живота, на основу друштвених преференција, а не природне селекције.

Према подацима Међународног друштва за естетску пластичну хирургију (ISAPS), широм света је 2024. године обављено око 38 милиона хируршких и нехируршких естетских процедура. То представља повећање од 40 одсто у односу на 2020. годину.

Са све већом способношћу да мењамо свој изглед, „не изгледате нужно онако како ваши гени кажу да би требало да изгледате“, објашњава Томас Мејлунд, бивши професор биоинформатике на Универзитету у Архусу у Данској.

У будућности можда неће бити реч само о површним изменама изгледа. Научници користе технику под називом КРИСПР за измену људских гена.

Она у суштини функционише као пар усмерених молекуларних маказа. Један део проналази циљану ДНК, а други је мења.

Ова технологија се усавршава и већ је почела да се користи за лечење ограниченог броја генетских поремећаја, попут одређених болести крви.

Ако ова техника довољно напредује и постане доступна широј јавности, теоретски би једног дана могло бити могуће да се још више људских особина промени на генетском нивоу – не постепено, током више генерација, већ намерно, одједном.

А ако би се тај поступак спроводио на ћелијама заметне линије (које се развијају у сперматозоиде и јајне ћелије), будуће генерације би могле да наследе те генетске измене.

Али још смо далеко од тога да то можемо да радимо безбедно и са загарантованим резултатима. Ова техника отвара и етичка питања у вези са стварањем „беба по наруџбини“ и стигматизацијом особа са инвалидитетом, између многих других.

„Данас је готово универзално прихваћено да то није нешто што ћемо радити на људима, јер би било потпуно неетично“, напомиње Хоџсон.

Али он размишља о томе шта би се могло променити у будућности.

„За 5.000 година... вероватно ће бити супротно, рекао бих.“

„Доћи ће време када више неће бити неетично мењати геном, већ ће бити неетично не учинити то, јер ћемо моћи да уклонимо особине као што су наследне болести“, објашњава генетичар.

Ако технологија постане широко доступна, могла би чак да омогући родитељима да бирају изглед своје деце, мењајући гене како би одабрали жељене особине.

„Мислим да ће будућност наше еволуције, у ширем смислу, заиста прећи у људске руке, али још смо веома далеко од тог тренутка“, наводи Хоџсон.

С обзиром на то да о овој технологији још постоји много нерешених питања, „надам се да нећу видети ништа од тога током свог живота“, додаје.

Нова врста?

За Мејлунда је немогуће предвидети како ће људи изгледати у будућности, без сазнања о томе како ће се променити наше окружење.

Ако размишљамо о веома далекој будућности, можда бисмо чак могли да постанемо нова врста.

Пре милион година, људске врсте попут Homo erectusа ходале су планетом. Наша врста, Homo sapiens, појавила се тек пре око 300.000 година.

„Зато ће за милион година наши потомци бити толико другачији од нас... колико се Homo erectus разликује од данашњих људи“, објашњава Мејлунд.

Али он истиче да би, чак и после толико времена, разлике између врста могле бити мање очигледне него што мислимо.

„Нисам сигуран да бисмо некога препознали као драстично другачијег од нас, чак и да смо Homo erectus“, напомиње биоинформатичар.

Могуће је чак и да се наша врста подели на две, на пример, ако се неки од нас населе у новим срединама, попут свемира.

„Ако живите на Месецу, гравитација је мала. И на Марсу је тако. Мораћемо да се прилагодимо томе“, каже Мејлунд.

Да бисмо заиста видели развој нове врсте, те популације морале би да буду потпуно изоловане од Земље током многих генерација.

А шта ако не дозволимо да се еволуција одвија случајно?

Са могућношћу да технологијом мењамо своје гене, Мејлунд верује да је „право питање: 'Шта ћемо изабрати?', а не: 'Шта ће биологија да урадити са нама?'“

Иако се некада веровало да црвену боју изазивају алге, научници су касније утврдили да је реч о древној, изузетно сланој води заробљеној испод глечера. Тај раствор богат је раствореним гвожђем које, када доспе у контакт са кисеоником, брзо оксидира и поприма препознатљиву рђастоцрвену боју.

Сада је ново истраживање, објављено у часопису Nature Geoscience, показало да се у том древном систему налази и изузетно богата заједница микроорганизама. Тим који је предводила микробиолог Анђела Зумплис са Универзитета Калифорније у Сан Дијегу открио је да су они, највероватније, потомци древне морске заједнице која је од остатка света могла бити изолована милионима година.

Древно море заробљено испод леда

Крваве водопаде открио је још 1911. године британско-аустралијски геолог Томас Грифит Тејлор током истраживачке експедиције.

Испод Тејлоровог глечера налази се древни резервоар хиперслане воде. Због високе концентрације соли, та вода није замрзла иако је милионима година затворена испод дебелог слоја леда. Научници сматрају да је настала када је древна морска вода остала заробљена испод напредујућег глечера, где се задржала најмање 1,5 милиона година.

До сада су истраживања овог необичног екосистема углавном била усмерена на бактерије и архее – једноставне једноћелијске организме. Међутим, много мање пажње посвећено је еукариотским микроорганизмима, чије ћелије, за разлику од бактерија, имају једро и сложенију унутрашњу организацију.

Међу њима су и микроскопске дијатомеје, фотосинтетички протисти који често представљају важне показатеље древних животних средина.

Да би утврдили да ли су такви организми присутни испод Тејлоровог глечера, истраживачи су прикупили 167 узорака из околине Крвавих водопада, долине Макмердо, самог црвеног тока, али и из седимената, леда и муља.

Затим су анализирали РНК из животне средине, што им је омогућило да разликују организме који су тренутно активни од оних чији су остаци сачувани само у облику ДНК.

Резултати су показали да се око Крвавих водопада налази посебна заједница еукариотских микроорганизама, међу којима су дијатомеје, динофлагелати, хаптофити и цилијати – групе које се данас углавном повезују са морским срединама.

Још значајније, анализа РНК потврдила је да су ти организми живи и метаболички активни.

Потомци заједнице изгубљеног мора

Пошто ветар може да преноси морске микроорганизме дубоко у копно, научници су проверили да ли су ови организми можда доспели до Крвавих водопада из савременог мора.

Међутим, резултати нису подржали ту претпоставку.

Морски еукариоти били су концентрисани управо око Крвавих водопада, а не широм Сувих долина Макмерда. Осим тога, многи су се генетички разликовали од својих савремених морских сродника, што указује на дуготрајну изолацију.

То, према ауторима студије, снажно указује да су у питању потомци древне морске заједнице која је остала заробљена када је морска вода некада давно преплавила ову долину, пре него што се Антарктик претворио у ледени континент какав данас познајемо.

Како су ти организми преживели тако дуг временски период, и даље није у потпуности разјашњено.

Истраживачи сматрају да је управо изузетно слана вода представљала уточиште. Со снижава температуру замрзавања, па је омогућила опстанак џепова течне воде испод глечера чак и док се околина ледила. Поједини организми, показало је истраживање, развили су и прилагођавања животу у условима високе сланости.

Могуће је и да су неке врсте преживеле дуге периоде у стању мировања, активирајући се тек када су услови то дозволили.

Уколико је ово тумачење тачно, Крвави водопади представљају изузетно редак пример живих потомака екосистема који је постојао пре формирања савременог антарктичког леденог покривача.

„Истичући ово подручје као јединствено уточиште древних лоза, ова студија поставља темеље за будућа истраживања начина на који реликтни екосистеми могу да осветле промене животне средине у прошлости и будућу рањивост поларних области“, навели су аутори студије.

Ако су се формирали истовремено, из истог усковитланог облака гаса и прашине, требало би да имају сличан хемијски састав. Сада би студија међународног тима истраживача, објављена у научном часопису Astronomy & Astrophysics, могла да понуди одговор.

Испоставља се да Сунце садржи много више сребра него што се до сада веровало.

Иако је реч о релативно малој количини, будући да чак 98,5 одсто масе Сунца чине водоник и хелијум, нови прорачуни показују да наша звезда има чак 55 одсто више сребра него што су указивале претходне анализе.

Прецизнији модел открио више сребра

Истраживачи су анализирали спектар светлости који долази са Сунца како би идентификовали елементе присутне у његовој атмосфери.

Када светлост пролази кроз атоме у спољашњим слојевима Сунчеве атмосфере, поједини таласни опсези бивају апсорбовани, остављајући тамне линије на одређеним таласним дужинама, познате као спектралне линије. Сваки хемијски елемент оставља препознатљив образац, што научницима омогућава да утврде његов састав.

Уз помоћ суперрачунара, истраживачи су применили далеко детаљнији тродимензионални модел Сунца и његовог зрачења како би поново протумачили понашање атома сребра и њихову интеракцију са Сунчевим зрацима.

„Помоћу нашег новог модела успели смо да прецизније протумачимо спектралне линије које се користе за одређивање количине сребра у Сунцу“, рекла је астрофизичарка Сема Чалишкан са Универзитета у Упсали у Шведској.

Повећање процењене количине сребра за 55 одсто готово у потпуности је ускладило хемијски састав Сунца са древним метеоритима исте старости, који се, за разлику од Сунца, могу директно проучавати јер повремено доспевају на Земљу.

Значај открића превазилази само Сунце

Ови резултати не представљају само решење једне дугогодишње недоумице о саставу Сунчевог система. Познавање количине сребра у Сунцу помаже научницима да прате хемијску еволуцију Млечног пута, као и да боље процене старост других звезда.

Пошто се сребро ствара током завршних фаза живота звезда, оно представља важан траг који омогућава увид у најраније периоде развоја свемира и еволуцију небеских тела.

„Ново знање о саставу Сунца важно је за разумевање других звезда, планета и космичког материјала, јер је Сунце једна од кључних референтних тачака у астрономији“, истакла је Чалишкан.

Ипак, нови модел и даље садржи одређене неизвесности. Истраживачи су тестирали колико су резултати осетљиви на различите улазне параметре и утврдили да на прорачуне највише утичу подаци о интеракцији атома сребра са водоником.

„Проценили смо неизвесности модела кроз циљане тестове осетљивости и утврдили да су резултати најосетљивији на податке о сударима са водоником“, навео је истраживачки тим у објављеном научном раду.

Научници очекују да ће будућа посматрања и нови подаци омогућити додатно усавршавање модела. Као један од важних извора информација наводе инструмент SUNRISE UV Spectropolarimeter and Imager (SUSI), који је већ прикупио веома детаљне податке о светлости која са Сунца стиже до Земље и који би могли да послуже за додатну калибрацију модела.

„Форензички траг"

Након што су прецизније одредили количину сребра у Сунцу, истраживачи планирају да исти модел примене и на друге звезде. Очекују да ће будућа истраживања, користећи сребро као својеврсни „форензички траг“, омогућити боље разумевање настанка и развоја Млечног пута, као и начина на који се ова галаксија ширила током космичке историје.

Истовремено, нови подаци послужиће и за проверу постојећих мерења, што би астрономима требало да омогући још поузданију и потпунију слику Сунчевог система и свемира.

„Проучавајући светлост звезда различитих типова и старости, надамо се да ћемо разумети где сребро настаје у свемиру и како се временом распоређивало широм Млечног пута“, рекла је Чалишкан.

Осим тога, истраживање предвиђа распоред тих црних рупа, њихове величине, па чак и какве су биле експлозије које су довеле до њиховог настанка – пружајући мапу за будућа посматрања која ће, заузврат, проверити тачност ових симулација.

Резултати су послати часописима Америчког астрономског друштва (AAS) и доступни су на серверу за необјављене научне радове arXiv, док пролазе кроз формални процес стручне рецензије.

Црне рупе су остаци масивних звезда које су практично умрле. Када потроше гориво за нуклеарну фузију, звезда постаје нестабилна и експлодира. Пошто је више не подржава спољашњи притисак који ствара фузија, њено језгро се урушава у објекат толико густ да светлост не може да побегне његовој гравитацији.

То представља проблем за астрономе, јер је светлост главни извор информација о ширем свемиру. Ако нешто не можемо да видимо ни у једној таласној дужини светлости, изузетно је тешко пронаћи такав објекат – а још теже утврдити колико их има.

Користећи оно што знамо о развоју звезда, црних рупа и галаксија, научници могу да симулирају Млечни пут током његове историје дуге 13,6 милијарди година.

Ако те симулације доследно стварају галаксију сличну оној коју посматрамо у стварности, њихови резултати могу се узети као прихватљива процена невидљивог дела свемира.

Управо то је урадио тим предвођен астрофизичарем Томом Вогом из Института „Флетирон“ у САД, како би проценио број црних рупа звездане масе у нашој галаксији.

Научници су створили виртуелне верзије Млечног пута, пратећи милијарде година стварања звезда, смрти звезда, настанка црних рупа и галактичке еволуције како би проценили колико би црних рупа звездане масе данас требало да постоји.

Њихов рад је показао да је Млечни пут током свог животног века требало да око 170 милиона звезда избаци из фазе главног низа и претвори их у остатке у облику црних рупа.

То можда звучи као велики број, али када се узме у обзир величина Млечног пута, он заправо није толико велики.

Тим је израчунао да би распоред црних рупа на удаљености на којој се налази Сунце од центра галаксије био једна црна рупа на сваких 6.250 кубних парсека (један парсек износи 3,26 светлосних година) – што представља простор запремине чије су странице дугачке око 18,4 парсека.

И проток времена говори сличну причу. Када се 170 милиона црних рупа распореди кроз историју Млечног пута дугу 13,6 милијарди година, добија се просек од отприлике једне нове црне рупе звездане масе сваких 80 година. У стварности, међутим, „бум“ настанка црних рупа у нашој галаксији догодио се много раније, када је стварање звезда било знатно интензивније него данас.

Због тога је мало вероватно да ћемо пронаћи неку црну рупу која се крије у нашем космичком суседству.

Ипак, то можда није најзанимљивији резултат истраживања.

Као што су показала претходна истраживања, црне рупе често не остају на месту где су настале. Многе се рађају у несиметричним експлозијама супернових које им дају оно што астрономи називају „почетни ударац“, избацујући новонастали објекат кроз галаксију.

У ретким случајевима, тај ударац је довољно снажан да црна рупа достигне брзину потребну за напуштање Млечног пута, али углавном оне настављају дуго путовање унутар галаксије, што доводи до нешто другачијег распореда у односу на распоред звезда.

Танки диск звезда Млечног пута има висину од око 306 парсека. Диск црних рупа, открио је тим, има висину од око 790 парсека – углавном због тих почетних удараца при њиховом настанку.

Симулације такође указују да најлакше црне рупе најдаље одлазе од равни галаксије, јер при рођењу добијају најјаче ударе.

Разлог је тај што експлозије супернова које их стварају избацују више материјала звезде, омогућавајући да већи део повратног удара експлозије пошаље новорођену црну рупу далеко. Теже црне рупе, насупрот томе, настају тако што више материјала пада назад у њих, чиме се смањује јачина тог ударца.

То значи да будућа истраживања неће само бројати црне рупе. Њихове масе и кретања могли би да открију како су звезде које су их створиле умирале, помажући астрономима да разликују различите моделе експлозија супернова и настанка црних рупа.

Ако се, наравно, та посматрања буду поклапала са предвиђањима Вога и његовог тима, то ће потврдити да су симулације користан алат за разумевање развоја галаксија.

Како аутори наводе, данашњи положаји и кретања црних рупа чувају трагове њихове прошлости.

Ако будућа посматрања то потврде, скривени „галактички подземни свет“ Млечног пута могао би да постане неочекивана архива историје наше галаксије.

Најновија студија, објављена у часопису The Astrophysical Journal, показује да је Андромеда, позната и као М31, током последњих 500 милиона година постепено смањивала темпо настанка нових звезда.

Истраживање је засновано на огромној количини података прикупљених кроз два велика Хаблова пројекта – „Panchromatic Hubble Andromeda Treasury“ и „Panchromatic Hubble Andromeda Southern Treasury“.

Њиховим спајањем настао је најдетаљнији приказ Андромеде до сада, који обухвата око две трећине њеног диска и скоро 200 милиона појединачних звезда.

Андромеда је спирална галаксија веома слична Млечном путу, али је приближно двоструко масивнија. Управо због те сличности астрономи је проучавају како би боље разумели историју и могућу будућност наше галаксије.

Од бурне прошлости до мирније садашњости

Нови резултати добијају додатни значај када се посматрају у светлу Андромедине прошлости. Астрономи већ дуго знају да је ова галаксија пре око две милијарде година прошла кроз период интензивног стварања звезда. Тада је, према проценама, настала чак петина звезда које данас чине Андромеду.

Сматра се да је тај период био последица судара са мањом галаксијом, а један од главних кандидата за тај догађај јесте М32 – мала елиптична галаксија која данас кружи око Андромеде.

Нова анализа показује да је пре 500 милиона година Андромеда стварала звезде брзином од око једне масе нашег Сунца годишње. До пре 40 милиона година та стопа је већ била преполовљена, док данас износи свега око петину Сунчеве масе годишње.

Већина преостале активности одвија се у великом прстену гаса и прашине удаљеном око 32.000 светлосних година од центра галаксије. Научници сматрају да Андромеда не остаје без горива нагло, већ га постепено троши.

Истраживачи су анализирали и могући утицај галаксије М32. Подручја Андромеде која су јој најближа показују додатни пад активности, што указује да гравитациона интеракција можда има одређену улогу. Ипак, за коначне закључке биће потребна нова посматрања.

Хабл као космички архив

За овако прецизна мерења свемирски телескоп Хабл био је кључан. Астрономи су морали да анализирају појединачне звезде, јер оне представљају својеврсни фосилни запис историје галаксије.

Како је објаснио астроном Бен Вилијамс са Универзитета у Вашингтону, Хабл је једини телескоп који омогућава довољно високу резолуцију и довољно широко видно поље да се таква истраживања спроведу у Андромеди.

Будућност проучавања ове галаксије донеће нови телескопи. Свемирски телескоп Ненси Грејс Роман требало би да омогући још детаљнији поглед, са видним пољем много већим од Хабловог, док Џејмс Веб већ проучава скривене области формирања звезда у инфрацрвеном делу спектра.

За љубитеље астрономије, Андромеда остаје један од најлепших призора на ноћном небу. Током јесени може се видети голим оком као бледа мрља међу звездама.

Та удаљена светлост подсећа на догађај који ће променити изглед нашег неба. Према садашњим проценама, за око пет милијарди година Андромеда ће се сударити са Млечним путем. Две велике галаксије тада ће се спојити у нови, гигантски космички систем.

Државна секретарка Министарства науке, технолошког развоја и иновација др Марија Гњатовић истиче да је потписивање споразума пре свега институционални оквир који Србији омогућава да учествује у будућим научним позивима и развија сарадњу са водећим светским истраживачким организацијама.

Артемис као улазница за велике научне пројекте

„Потписивањем Артемис споразума ми смо се, заправо, сагласили са основним начелима истраживања и коришћења свемира и свемирског простора и то је практично предуслов да будемо део великих научних конзорцијума и пројеката“, наглашава Гњатовићева.

Објашњава да се тиме отварају врата већини Насиних пројеката и научних позива, али да потписивање споразума само по себи не значи аутоматско финансирање домаћих истраживача.

„То значи да смо спремни да конкретизујемо и институционализујемо сарадњу која може значајно да допринесе развоју наших научних институција и појединаца“, истиче државна секретарка.

Србија има знање које је потребно свемирским истраживањима

Иако се свемирски програм најчешће повезује са највећим светским силама, Гњатовићева сматра да Србија има разлога да себе препозна као озбиљног научног партнера.

„Колико год да смо ми самокритични, можемо рећи да научна сила јесмо. Имамо јако пуно креативних људи, јако пуно креативних младих иноватора. Имамо једну јако добро развијену стартуп заједницу и заједницу малих и средњих предузећа која се управо баве развојем технологија важних за свемирска испитивања и сарађују са Насом.“

Подсећа да је домаћа научна заједница већ препозната у оквиру Насе, као и да се савремена свемирска истраживања не односе искључиво на летове астронаута, већ на читав спектар технологија које омогућавају будуће мисије.

„То су области као што су обрада података, вештачка интелигенција, радиобиологија, протетика и развој нових материјала. То су области у којима смо ми заиста добри, у којима имамо традицију, искуство и добре научне резултате.“

Према њеним речима, савремена наука све више почива на међународној сарадњи.

„Практично је немогуће да било која држава данас улаже само у националне ресурсе. Улаже се у међународне иницијативе и истраживачке инфраструктуре, односно у заједничко решавање глобално важних научних тема.“

Српске компаније већ производе делове за сателите

Гњатовићева открива да сарадња Србије са Насом није новост и да поједине домаће компаније већ учествују у развоју свемирских технологија.

„Већ је произведено у Србији и треба да будемо изузетно поносни на такве тимове. Након реорганизације Насе, доста наших експерата се вратило у Србију, основало своје компаније и сада успешно сарађује са Насом, производећи делове сателита који се користе у тим испитивањима.“

Како каже, Србија је у појединим областима савремених технологија постала и регионални лидер.

После потписивања Артемис споразума, улога Министарства биће да координира активности, промовише програме Насе и помогне формирање конзорцијума који ће домаћим научницима омогућити лакше укључивање у међународне пројекте.

„Структура постоји, сада је само важно да на прави начин искористимо све те могућности“, наглашава државна секретарка.

ЕКСПО 2027 као излог српске науке

Предстојећа специјализована изложба ЕКСПО 2027 у Београду биће, како истиче, прилика да Србија свету представи не само своје научне резултате већ и читав научно-иновациони систем.

„Идеја Министарства науке, али и Владе Републике Србије, јесте да кроз неколико павиљона покажемо не само научне резултате и иновације, већ и колико смо паметно градили читав систем и какав научни и иновациони екосистем Србија данас има.“

Посебно истиче улагања у инфраструктуру за развој вештачке интелигенције.

„Када говоримо о екосистему, веома је важно да истакнемо колико смо паметно и мудро улагали у националну инфраструктуру која се тиче вештачке интелигенције. Она је данас део готово сваке друге научне приче.“

Према њеним речима, управо такав приступ изазива велико интересовање међународних институција.

ЦЕРН потврдио долазак, очекује се и учешће Насе

Гњатовићева подсећа да је ЦЕРН већ потврдио учешће на Експу 2027, док се са Насом воде разговори о различитим облицима сарадње.

„Скоро да је сигурно да ће бити присутни кроз различите програме, организацију догађаја, конференција и такмичења за младе.“

Додаје да је заинтересованост показала и Међународна астронаутичка организација.

„Интерес тих великих организација је да своје капацитете и инфраструктуру представе читавом свету, јер су свесне да ће Експо посетити огроман број људи из различитих земаља.“

Истовремено, циљ Србије је да покаже да је домаћа научна и иновациона заједница спремна за озбиљне међународне сарадње.

„Наш интерес је да покажемо колико је научна заједница спремна за врло озбиљне сарадње са међународним институцијама и организацијама, а њихов интерес је да своју инфраструктуру промовишу глобално. Очекујемо велике резултате од тог догађаја.“

Фулбрајт као инструмент научне дипломатије

Говорећи о наставку програма Фулбрајтових стипендија, државна секретарка истиче да њихов значај далеко превазилази оквире класичне академске сарадње.

„Ја бих рекла да значи много више од научне сарадње. То је практично дипломатска сарадња.“

Подсећа да се међу алумнистима Фулбрајта налазе бројне светски познате личности које данас заузимају значајне позиције у науци, образовању и јавном животу.

„Фулбрајтове стипендије, које су намењене студентима, научницима и професорима, треба користити и у смислу научне дипломатије, ширења свести о Србији и ширења свести о квалитету наше науке и образовања.“

Према њеним речима, управо су међународна сарадња, повезивање истраживача и представљање домаћих научних капацитета најбољи начин да Србија додатно ојача своју позицију у светској научној заједници.

„Сутра ћемо организовати њихово уклањање и пренос у музеј. Тада ћемо имати више информација о врсти мамута и шта тачно представљају откривени остаци", рекао је Ненов.

Навео је и да је прелиминарна хипотеза да остатке мамута на то место није донела река.

Према његовим речима, до сада је у том подручју пронађено много сличних налаза, који су извучени из речних седимената, али да се најновије откриће разликује, зато што су делови мамута пронађени сконцентрисани на једном месту, што даје основа за претпоставку да је животиња тамо угинула.

Након што буду транспортовани у музеј, остаци мамута ће бити конзервирани и испитани како би се утврдило којој врсти мамута припадају.

За сада, стручњаци сматрају да је вероватно реч о једној јединки, али ће коначан закључак бити донет након завршетка испитивања.

„Не бих то назвао сензацијом, али свако откриц́е таквих древних остатака је веома важно за науку“, истакао је Ненов, који је додао да се дуго верује да је локација на којој су кости пронађене била мочвара, где је животиња вероватно угинула пре хиљада година.

Ниво Дунава је пао на рекордно ниске нивое последњих недеља након дуготрајних летњих топлотних таласа и суше који су погодили реке широм Европе.

Већина звезда Млечног пута налази се у његовом спљоштеном спиралном диску, око којег се простире много већи, али знатно ређи звездани хало.

Овај хало се углавном састоји од звезда које су настале у мањим галаксијама, а затим су, након спајања галаксија, постале део Млечног пута.

Запажања у оквиру мисије Гаја Европске свемирске агенције (ЕСА) показала су да се тај звездани хало веома споро ротира, пренела је агенција Анса.

Да би открили разлог, истраживачи су анализирали еволуцију 25 галаксија сличних нашој користећи Аурига скуп космолосских симулација, и пратећи њихов развој током милијарди година.

Научници су открили да су галаксије са најспоријом ротацијом звезданог халоа претрпеле снажан чеони судар са другом галаксијом, па су им дискови током еволуције променили оријентацију.

Већ знамо да је Млечни пут имао снажан чеони судар са галаксијом познатом као Гаја-Енкелад. Због тога сматрамо да се диск Млечног пута можда преокренуо у прошлости, објаснио је астроном Кирил Батраков.

Гаја-Енкелад је била масивна патуљаста галаксија која се пре око 1011 милијарди година сударила са раним Млечним путем и била апсорбована у њега.

Како се наводи, ово спајање галаксија било је највећи догађај у раној историји Млечног пута и трансформисало је нашу галаксију, остављајући милијарде звезда да круже по веома издуженим путањама облика кобасице.

Батракова студија такође указује на то да је ротација звезданог халоа Млечног пута повезана са ротацијом халоа тамне материје, што сугерише да су се вероватно развијали заједно како је галаксија расла.

Пут потпуног помрачења почиње на крајњем северу Сибира, у близини Северног пола, наставља се преко Арктика и Данског мореуза између Гренланда и Исланда, затим прелази преко западног Исланда и завршава се у северној Шпанији, уз мали део Португалије који се такође налази у зони потпуне сенке.

Најдуже трајање потпуног помрачења износиће два минута и 18 секунди, али ће се то догодити изнад отвореног мора.

У приобалном делу Гренланда трајаће око два минута и шест секунди, док ће на Северном полу потпуна тама потрајати минут и 54 секунде.

Делимично помрачење у већем делу Европе

Велики део Европе неће се наћи у зони потпуног помрачења, али ће моћи да посматра веома изражено делимично помрачење.

У Србији ће помрачење бити видљиво као делимично.

У Београду ће Месец заклонити око 27 одсто Сунчевог диска, у Новом Саду око 35 одсто, док ће у Суботици помрачење бити најизраженије – са око 43 одсто заклоњеног Сунца.

У Лондону ће бити заклоњено око 91 одсто Сунчевог диска, у Даблину чак 94 процента, док ће Мадрид и Барселона моћи да гледају готово потпуно помрачење.

У Сједињеним Америчким Државама помрачење ће бити видљиво само као делимично, и то углавном у северним деловима земље.

Персеиди у идеалним условима

Исте вечери максимум достиже и један од најпознатијих метеорских ројева – Персеиди.

Овај рој активан је од 17. јула до 24. августа, а врхунац активности очекује се у ноћи између 12. и 13. августа.

Посебност ове године је то што ће Месец бити у фази младог Месеца, па његова светлост неће ометати посматрање. Због тога ће услови бити међу најбољима у последњих неколико година.

Са локација удаљених од градске расвете може се очекивати између 30 и 50 метеора на сат, док би под изузетно тамним небом тај број могао да достигне и стотину.

Персеиди настају када Земља пролази кроз облак честица које је за собом оставила комета 109П/Свифт–Татл. Те честице великом брзином улазе у атмосферу и сагоревају, остављајући светле трагове познате као „звезде падалице“.

Северна Шпанија – идеално место за оба догађаја

Најбоље место на свету за посматрање оба небеска феномена биће северна Шпанија.

Помрачење Сунца догодиће се пред сам залазак, а неколико сати касније небо ће бити довољно тамно за посматрање Персеида у њиховом максимуму.

На Исланду ће потпуно помрачење такође бити видљиво, али због веома кратке летње ноћи небо неће постати довољно тамно да би се у потпуности уживало у метеорском роју.ж

Шпанија ће бити последња тачка са које ће бити могуће посматрати потпуно помрачење. У Леону ће почети у 20.28, у Сарагоси минут касније, а у Валенсији у 20.32 часа по локалном времену.

Биће то прво потпуно помрачење Сунца видљиво са копненог дела Шпаније још од 30. августа 1905. године, због чега се овај датум већ годинама налази на листи најважнијих догађаја за љубитеље астрономије.

Како безбедно посматрати помрачење

Стручњаци упозоравају да се делимичне фазе помрачења могу посматрати искључиво уз сертификоване наочаре за посматрање Сунца које испуњавају безбедносни стандард ISO 12312-2.

Обичне сунчане наочаре не пружају довољну заштиту, а телескопи, двогледи и фотоапарати не смеју се усмеравати ка Сунцу без одговарајућих специјалних филтера.

Једини тренутак када је безбедно посматрати Сунце голим оком јесте време потпуног помрачења, када је Сунчев диск у потпуности заклоњен Месецом. Чим се појави први зрак Сунца, неопходно је поново ставити заштитне наочаре.

Поред помрачења и Персеида, астрономи ће пажњу усмерити и ка звезди Т Короне Бореалис, познатој као „Пламена звезда“, за коју се већ дуже време очекује ретка експлозија која се дешава отприлике једном у осам деценија.

Иако није познато да ли ће се то догодити баш ове године, ноћ 12. августа могла би да донесе још једно велико изненађење за све љубитеље неба.

Аутор истраживања је Енди Адамацки, компјутерски научник који се већ дуже време бави неконвенционалним облицима „рачунања појава“ у природним системима, попут слузавих плесни, гљивичних мрежа и других биолошких структура. У истраживањима анализира различите облике електричне активности. Дошао је до открића да постоје одређени ендогени сигнали код маховинакоји су потенцијално способни да координишу и интегришу електричне сигнале кроз простор.

Међутим, стабљике маховина имају ограничени проводни систем, због тога што не могу да израсту више од неколико центиметара. У њих су у лабораторији постављене електроде како би се пратила евентуална електрична активност која је, како наводи аутор, „богат репертоар електричних догађаја, укључујући компоненте које су у складу и са физиолошком активношћу и са споријим процесима, у којима се маховина понаша као динамичан, међусобно повезан систем.

Потребна су натно детаљнија истраживања пре него што се може утврдити да ли маховине заиста могу да функционишу као „реактивне сензорске мреже", а научници су посебну пажњу усмерили на уобичајену врсту маховине Brachythecium rutabulum.

„Биљке и бриофите испољавају различите облике електричне активности, али је организација ендогених сигнала код маховина до сада добијала врло мало пажње“, наводи Адамацки у раду.

Према његовим налазима, „јастучић маховине заправо представља скуп великог броја појединачних клонова исте биљке. Када се маховина посматра из непосредне близине, види се да је изграђена од ситних листића и стабљика, који подсећају на грађу већих биљака. Међутим, стабљике маховина имају знатно ограниченију улогу у преносу воде и хранљивих материја.

За разлику од васкуларних биљака, маховине никада нису развиле проводни систем, због чега не могу да израсту више од неколико центиметара. Њихове структуре налик листовима дебеле су само једну ћелију, а немају ни праве коренове. Ипак, то не значи да нису способне да преносе информације кроз читаву колонију неким другим механизмима.

Вишедневна мерења открила сложене електричне обрасце

За потребе истраживања Адамацки је сакупио јастучиће врсте Brachythecium rutabulum у природном окружењу у Северном Сомерсету, у Уједињеном Краљевству.

У лабораторији је у маховину поставио електроде како би пратио евентуалну електричну активност која се шири кроз влажну биљну масу. Пошто се физиолошки процеси код маховина одвијају веома споро, мерења су трајала више дана.

„Уочили смо и импулсе који подсећају на акционе потенцијале велике амплитуде, као и низове импулса налик неуронским. Неки од регистрованих електричних таласа били су брзи, док су се други ширили знатно спорије. Према резултатима, они су се углавном простирали кроз читав јастучић маховине, а не само кроз поједине његове делове, при чему су пратили различите временске обрасце", навео је аутор.

Истраживање, међутим, има и одређена ограничења.

Како се наводи, нису спроведена контролна мерења на инертној подлози, уз употребу исте електродне методе, што би помогло да се искључи могућност да су део забележених сигнала последица саме опреме или других извора, а не маховине.

Такође, узорци су прикупљени у природном окружењу, па остаје нејасно да ли су евентуална контаминација, различит степен влажности или други фактори могли да утичу на регистровану електричну активност.

Аутор истиче да су потребна знатно детаљнија истраживања пре него што се може утврдити да ли маховине заиста могу да функционишу као „реактивне сензорске мреже или дистрибуиране подлоге за биокомпјутинг“, како се наводи у раду.

„Оваква вишеслојна организација подржава све присутније становиште да маховина може да послужи као природно еволуирана, енергетски ефикасна жива подлога за биохибридне сензоре и неконвенционално рачунарство", закључује се у студији.

Без обзира на могуће будуће примене, резултати овог истраживања указују да и једноставне биљке попут маховина поседују облике електричне активности који су до сада били слабо проучавани.

Познато је да и људи могу да користе овај механизам, а нова истраживања показују да је за његово савладавање потребно далеко мање времена него што се раније мислило.

Студија објављена 2021. године у научном часопису PLOS One, коју су спровели истраживачи са Универзитета Дарам у Великој Британији, показала је да и слепе особе и особе које виде могу да науче ехолокацију помоћу кратких звукова које производе устима, након само десет недеља обуке.

Ову технику већ користе поједине особе са оштећеним видом, понекад ослањајући се на звук који настаје ударцем белог штапа уместо на клик који производе устима. Резултати студије, међутим, указују да је ова вештина доступна много ширем кругу људи.

Десет недеља обуке променило је начин на који мозак обрађује информације

Део истог истраживачког тима касније је објавио нову студију у часопису Cerebral Cortex, у којој су научници испитивали како је десетонедељна обука утицала на физичку структуру мозга код 26 учесника.

Истраживачи су анализирали снимке примарног визуелног кортекса (V1), задуженог за обраду визуелних информација, као и примарног слушног кортекса (A1), који обрађује звукове.

Резултати су показали да је код слепих, али и код особа које виде, примарни визуелни кортекс током обуке развио осетљивост на звучне одјеке настале током ехолокације.

„Овде по први пут показујемо функционалне и структурне промене у примарним чулним областима V1 и A1 код слепих особа и особа које виде, које су у одраслом добу научиле ехолокацију засновану на кликовима“, наводе истраживачи у објављеном раду.

„Ови резултати представљају важан налаз у односу на претходне студије, које су пластичност мозга код слепих и особа које виде углавном проналазиле у вишим чулним областима", додали су.

Истраживање указује да чињеница да ли особа види или не види не утиче пресудно на способност мозга да се прилагоди оваквој врсти учења. Другим речима, није неопходно дуготрајно одсуство једног чула како би мозак постао осетљивији на информације које долазе преко другог.

Иако су поједине структурне промене биле различите код слепих и особа које виде, укупни резултати показују да већина људи има способност да научи ехолокацију.

„Ово пружа снажан доказ да способност примарне чулне области (V1) да постане осетљива на информације које долазе из другог чула – у овом случају звучне одјеке – представља нормалну особину типичног одраслог људског мозга“, истичу аутори студије.

Истраживање делфина и китова открива нове трагове о функционисању мозга

Додатни увид у начин на који ехолокација мења мозак донело је истраживање објављено 2025. године у часопису PLOS One, које су спровели научници из Сједињених Америчких Држава и Велике Британије.

За разлику од претходне студије, која је пратила ефекте десет недеља обуке код људи, ово истраживање бавило се променама насталим током приближно 30 милиона година еволуције код делфина и усатих китова.

Научници су анализирали слушне системе мозга три делфина, који користе ехолокацију, и једног усатог кита, који не користи овај механизам, али се ипак у великој мери ослања на слух како би се кретао у мрачном окружењу.

Иако су пронашли бројне сличности, једна разлика се посебно издвојила: код делфина је нервна веза која води ка малом мозгу, односно церебелуму, била знатно снажнија.

„Иако су неуронаучници дуго сматрали да је церебелум пре свега центар за равнотежу и контролу покрета, новији докази снажно указују да он служи као центар за интеграцију чулних и моторичких информација и, што је још важније, као центар за брзо предвиђање“, рекао је биолог Питер Тајак из Океанографске институције Вудс Хол у Сједињеним Америчким Државама.

Ови резултати показују да научници још увек имају много тога да открију о томе како ехолокација утиче на мозак. Код делфина су се најзначајније адаптације појавиле у регијама које су ближе повезане са чулом додира него са видом.

Истраживачи истичу да ће прикупљање већег броја података омогућити боље разумевање не само ехолокације, већ и начина на који мозак људи и животиња истовремено користи различита чула.

„Технологија је коначно достигла ниво који нам омогућава да почнемо да откривамо тајне ових мистериозних нервних система и разумемо како они функционишу“, рекао је морски научник Питер Кук са колеџа Њу Колеџ на Флориди.

Загађујуће материје из ваздуха не доспевају само у плућно ткиво и ту остају. Најситније честице које потичу из издувних гасова аутомобила и камиона, индустријских извора и шумских пожара могу да продру кроз плућа и почну да циркулишу крвотоком, утичући на друге органе.

Те фине честице могу да изазову упалу и оксидативни стрес у целом организму. Оне чак могу да доспеју и до мозга.

Студије спроведене на животињама и људима показале су доказе да најситније честице, познате као ПМ2,5 доприносе дугачком списку болести и поремећаја повезаних са мозгом, од деменције до мултипле склерозе, депресије и анксиозности, Алцхајмерове болести, тумора мозга и можданог удара.

На тај списак сада треба додати још једну болест: нова мета-анализа коју су предводили истраживачи са Универзитета у Кембриџу у Великој Британији, а која је обухватила деценије истраживања, указује да би дугогодишње удисање загађеног ваздуха могло да повећа ризик од развоја Паркинсонове болести.

Најјаснији сигнал уочен је код Паркинсонове болести

Студија, објављена у часопису Environment International, анализирала је 42 претходне студије које су обухватиле популације у Северној Америци, Европи и Азији.

То је до сада највећи преглед који је испитивао да ли је дуготрајна изложеност загађењу спољашњег ваздуха повезана са неколико великих неуродегенеративних болести.

Најјаснији сигнал појавио се код Паркинсонове болести, која је била у фокусу 26 анализираних студија.

Истраживачи су утврдили да се за сваких пет микрограма по кубном метру повећања дугорочне изложености ПМ2,5 честицама, финим честицама загађења ваздуха, ризик од развоја Паркинсонове болести повећава за око 10 одсто.

Изложеност већим честицама загађења, познатим као ПМ10, била је повезана са 18 одсто већим ризиком од Паркинсонове болести за сваких 15 микрограма по кубном метру повећања концентрације.

ПМ10 су честице које се често могу видети голим оком, као што су полен, пољопривредна прашина, чађ и пепео из пожара, димни део дизелских издувних гасова или споре буђи.

Да би ове бројке ставили у реалан контекст, истраживачи наводе да је просечна концентрација ПМ2,5 честица измерена поред путева у централном Лондону 2023. године износила 10 микрограма по кубном метру.

„То не значи да је свако ко живи у загађеном ваздуху предодређен да оболи“, ограђују се истраживачи.

Све наведено не упућује обавезно на то да је свако ко живи у загађеном ваздуху, што је уобичајено у урбаним срединама, али све више и у руралним областима, предодређен да развије Паркинсонову болест. То само значи да се ризик повећава.

Индивидуални ризик и даље је релативно низак, а на то ко ће развити болест утичу и бројни други фактори, укључујући генетику, старост и исхрану. Али пошто су милиони људи свакодневно изложени загађеном ваздуху, чак и умерено повећање ризика могло би да се на нивоу целе популације претвори у значајан број додатних случајева.

Важно је то што други фактори ризика за ову болест, као што су старост и генетика, нису ствари које се могу променити, док је загађење ваздуха у великој мери под људском контролом.

„Како глобално оптерећење неуродегенеративним болестима наставља да расте, разумевање променљивих фактора ризика из животне средине постаје све важније“, рекао је клинички истраживач са Универзитета у Кембриџу Аналан Наваратнам.

„Наши налази доприносе доказима да би побољшање квалитета ваздуха могло да донесе користи које се протежу изван кардиоваскуларног и респираторног здравља, потенцијално доприносећи стратегијама за смањење оптерећења Паркинсоновом болешћу", додао је.

Чистији транспорт и строжи стандарди квалитета ваздуха могли би да помогну

Чистији транспорт, смањење индустријских емисија и строжи стандарди квалитета ваздуха неће елиминисати Паркинсонову болест, али би могли да помогну у смањењу броја људи који је развијају.

Преглед истраживања, међутим, није донео само лоше вести.

Истраживачи нису пронашли убедљиве доказе да дуготрајна изложеност ПМ2,5 честицама или азот-диоксиду, још једној уобичајеној емисији из издувних гасова и индустрије, повећава ризик од мултипле склерозе. Такође нису пронашли јасну везу између ПМ2,5 честица и болести моторних неурона, попут амиотрофичне латералне склерозе (АЛС).

Али истраживачи су такође указали на то да једноставно није било много студија за анализу, само по три за мултиплу склерозу и болести моторних неурона, због чега је тешко извући чврсте закључке.

Такође, налази, као и изостанак налаза за неке болести, „могу бити последица начина на који су студије биле осмишљене“, каже Наваратнам. „Хитно нам је потребно више истраживања, на већим популацијама, како бисмо испитали оно што представља значајан јавно-здравствени проблем", истиче.

Неуродегенеративне болести развијају се споро

Један од највећих изазова јесте то што се неуродегенеративне болести развијају споро, често током више деценија. Због тога их је изузетно тешко проучавати.

Људи се селе, нивои загађења се временом мењају, а прецизна процена нечије изложености загађењу током целог живота није једноставна.

Ипак, корисне информације могу се добити проучавањем великих група људи или више студија, као што је учињено у овом истраживању.

Истраживачи сматрају да загађење ваздуха заслужује пажњу као један од ретких потенцијално променљивих фактора ризика за ове болести.

„Ови налази доприносе све већем и снажном корпусу доказа о бројним штетним утицајима загађења ваздуха на здравље широм света, који се крећу од широког спектра болести у свим системима људског организма до превремене смрти“, каже епидемиолошкиња са Универзитета у Кембриџу Александра Тјен-Смит.

Ово истраживање служи као још један подсетник да чист ваздух не значи само да је небо ведрије, а не сиво од смога. Он можда штити и један од најважнијих органа у нашем телу.

Студија је објављена у часопису Environment International.

Убрзо затим, фрагмент тежак 1,35 килограма пробио је кров и плафон спаваће собе у градићу Хилсборо, Њу Џерзи, испунивши просторију прашином и оштрим мирисом сумпора. Срећом, нико није повређен.

Оно што је уследило било је кључно за науку. Власници куће, који су желели да остану анонимни, показали су изузетну прибраност. Свесни да се догодило нешто несвакидашње, навукли су рукавице за једнократну употребу и пажљиво сакупили црне фрагменте користећи алуминијумску фолију, а затим их ставили у стаклене тегле. Тиме су узорак сачували од влаге и микроорганизама земаљске контаминације.

"За камен који је сам пао на Земљу, ово је најбоље што смо могли да добијемо", изјавио је Питер Џенискенс, планетарни астроном са Института СЕТИ и водећи аутор студије.

Трагови древне слане воде

Анализа је открила да је метеорит из Хилсбороа редак угљенични хондрит типа ЦМ, класификован као ЦМ1/2. Ови примитивни метеорити сматрају се временским капсулама из раног Сунчевог система.

Међутим, оно што Хилсборо чини посебним јесте присуство фрагмената неуобичајено богатих натријумом. Ово сугерише да је матични астероид некада имао течну, слану воду - древне слане океане или базене - испод своје површине. Како је вода испаравала, за собом је остављала концентрисане наслаге соли, чији су трагови сачувани у овом камену.

Ово откриће је значајно јер таква слана средина може да подстакне хемијске реакције неопходне за стварање сложених органских молекула. Унутар метеорита пронађен је читав спектар једињења, укључујући и аминокиселине, фундаменталне градивне елементе протеина.

"Већина аминокиселина детектованих у Хилсбороу су ретке или не постоје на Земљи, што значи да су заиста ванземаљског порекла", објаснио је коаутор студије др Денис Глејвин, астробиолог из Насиног Центра за свемирске летове Годард. Верује се да је слана средина на астероиду деловала као катализатор за сложене хемијске процесе који су довели до њиховог формирања.

Реконструкција путање метеорита

Путања метеорита реконструисана је захваљујући снимцима са надзорних и аматерских камера, као и подацима са Доплеровог радара на аеродрому Њуарк. Траг је водио уназад до унутрашњег астероидног појаса, смештеног између Марса и Јупитера. Хилсборо метеорит јача теорију да су управо овакви свемирски путници могли да донесу воду и кључне органске молекуле на рану Земљу, стварајући тако услове за појаву живота.

Фрагменти овог космичког гласника сада се чувају у Америчком природњачком музеју у Њујорку, где ће бити предмет даљих истраживања. Сваки нови податак добијен анализом Хилсбороа представља мали, али важан корак у решавању једне од највећих мистерија науке: како је живот почео на нашој планети.